Promocija romana „Refren“ u Beogradu

Promocija romana Refren Andrije Jonića privukla je veliki broj onih koji su ovu knjigu otkrili! U Delfi Caféu u SKC-u o „priči za putnike u potrazi za skrivenim odgovorima“ govorili su Nikola Krstić, master geštalt psihoterapije i dipl. filozof, Gordana Nikić, doktor psiholoških nauka, REBT psihoterapeut i supervizor, i Tatjana Vlašković Jovićević, specijalista psihijatrije, REBT psihoterapeut.

Nikola Krstić je ukazao na deo u romanu kada se junak NN nalazi pred decom koja igraju neku igru i pita ih „ko je od vas najbolji?“. Deca bivaju zbunjena pitanjem, NN im objašnjava da u svakoj igri postoji pobednik, najbolji, i dobija odgovor „ali mi smo prijatelji“.

„I u tome je vrednost Andrijinog romana. Mislim da treba da probamo da idemo izvan paradigme ’vredno’, ’nevredno’, ’bolje’, koja nas uči da zgrćemo, da gomilamo, da bude više… koja se bavi kvantitetom a ne kvalitetom. Ono što je mene najviše privuklo ovom romanu jeste ta jedna divna atmosfera i intimnost. I to je mene kupilo. Ja sam pročitao ’Refren’ u jednom dahu.“

U Refrenu, osim kritike društva, možemo primetiti i jednu na prvi pogled izdvojenu priču o ljubavi, praćenu poglavljem Jedan trenutak tebe. Knjiga pokreće pitanja za kojim tragamo svi. Jedno od njih je i da li postoji prava ljubav.

Za Gordanu Nikić je bilo veoma zanimljivo što roman smelo govori o ljubavi:

„Kao neko ko se bavi psihologijom ljubavi dugo, gotovo da nema teme o kojoj nisam pričala. O ljubavi sve naučimo od svojih roditelja, onako kako oni nas podižu tako mi podižemo našu decu, tako učimo da poštujemo sebe, tako učimo da brinemo. Ako sve faze prođemo kako treba, ulazimo u proces sigurnosti, i proces rađanja i roditeljstva. Sve ovo je vrlo jednostavno. U svojoj knjizi Andrija ne govori o ovoj vrsti ljubavi. On govori o onoj ljubavi koja nas ispunjava, to je ona ljubav kada prevazilazimo sebe, kada se otvarajući se prema drugom ljudskom biću ogoljujemo pred sobom. To je ona ljubav, onaj trenutak kada osetimo da više nismo sami, da je tu neko za nas i da vidi nas. Njegov jezik je jednostavan i osim toga što piše uzbudljivo piše i lako i nevino, čisto, bez mnogo reči kaže suštinu.“

Ružne slike dopiru do nas iz spoljašnjeg sveta, ratovi, nerazumevanje, mržnja. Refren nas tera da razmislimo i da se pitamo kuda ide ovaj svet? Da li smo se izgubili u besmislu sopstvenih postupaka?

Tatjana Vlašković Jovićević je istakla da u današnje vreme ljudi gube dušu…

„…imaju sve spolja, ali iznutra nemaju ništa. Treba prihvatiti odgovornost za svoje postupke, biti svestan da smo mi uzrok problema za nedaće u našim životima, ali da smo mi i rešenje. Važnije je imati smisao života, neki svoj cilj, nego biti uvek srećan.“

Andrija Jonić, autor knjige Refren, najpre je sa prisutnima podelio da ima veliku tremu.

„Ljubav u romanu je prikazana onako kako ja gledam na život. Ne možemo kazati ’prava ljubav’ jer je to konačno, dato, a život sam po sebi nije konačan, sve se menja svakog trenutka. Kazati ’prava ljubav’ prirodno nije ispravno. S druge strane postoji ljubav koju ćemo mi da učinimo pravom ako uložimo u nju dovoljno sebe, u tom trenutku to je prava ljubav za nas.“

Andija je opisao i neobičan put nastanka ove knjige:

„Ogroman deo knjige je san koji sam ja ispisao, taj san je trajao 4 godine iz dela u deo i svaki san sam ja odmah zapisivao i na kraju sam shvatio da je to deo priče. Bio sam potpuno zbunjen jer pre ’Refrena’ nikad ništa nisam napisao.“


Andrija Jonić je autor nagrađene knjige Refren (Laguna) koju možete pronaći u knjižarama širom Srbije ili naručiti onlajn sa popustom.

Besplatna prijava na nove tekstove

Više od 50.000 ljudi prati rad nagrađivanog pisca. Pridruži se!

Vaša e-mail adresa će biti korišćena isključivo za slanje novih obaveštenja (bez spama). Odjava je moguća u svakom trenutku.

Poslednje vesti:

Svet je u našim rukuma. Ukoliko danas pristanemo na pasoše za kretenje, sutra će nam svet skliznuti niz prste. I dok trepnemo okom, naša deca neće znati šta je to druženje...
Kratka priča Andrije Jonića pod nazivom Opasno verovanje objavljena je u trećem delu kultne zbirke priča - Čuvari zlatnog runa. Zbirka je kao i prethodne...
Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.
Dragi čitaoci, ovo nije naučna fantastika. Ja sam poslednji organski čovek na svetu. To znači da sam sto posto čovek od krvi i mesa, od roditelja ‒ oca i majke, iz vremena u kom je porodica još uvek imala nekog značaja...
Vrati me u jutra kada nije bilo tragova, nek zamiriše misterija u svom originalnom obliku, kakva je bila dok je još uvek bila važna, tako nepoznata, dok  još uvek nismo odlučili da krenemo dalje, da se probijamo kroz korov...