Refren: Razlog zbog kojeg postojimo

Razmišljao sam o onome što si me pitao: „Da li je sve ovo što nam se dešava razlog zbog kojeg postojimo?“ Shvatio sam da ovaj svet koji smo stvorili… ova svakodnevica koja preslikava jedan te isti dan koji kao da se ponavlja… ne znam… nešto tu nije u redu…

– Naravno da nije u redu. Možda mogu da ti pomognem da bolje razumeš šta se dešava: Postoje dve vrste smrti. Prva je rođenje u sistemu poremećenog društva, druga je fizička smrt oblika kroz koji proživljavamo svesnost o sebi. Koliko god da se druga smrt čini strašnom, prva je daleko, daleko bolnija. Najteži bol jeste onaj za koji smo ubedili sebe da ne postoji. Kada čujemo kako je stotine bića poginulo u nekom dalekom izmišljenom ratu, kažemo u sebi kako je to strašno i nastavimo dalje da ispunjavamo svoje nepotrebne obaveze za koje verujemo da su vrlo potrebne. Kada prođemo pored beskućnika na ulici, uradimo to isto. Čak iako mu damo malo hrane, mi u dubini sebe ne razumemo da time ništa nećemo promeniti. Zar ne primećuješ da smo slepi? Svi se bavimo posledicama, a niko ne vidi uzroke. Usmereni smo samo na sebe i jedva vidljivo na svoje najbliže, tako da ništa drugo ne vidimo i ne osećamo. Proživimo čitav dan verujući da vest o pogibiji stotine bića i beskućnik pored kojeg smo prošli ne nanose bol našem biću u dubini. Mi smo bića energije. Svakog trenutka mi u dubini osećamo sve i svakoga na planeti, a možda i dalje od toga, samo što nam barijera veštački sužene svesnosti ne dozvoljava da to shvatimo. Niko od nas nije srećan, mi se samo hranimo trenucima sitne radosti. Ne postoji osoba na ovoj planeti koja je kompletna i ispunjena. Svi smo u dubokoj međusobnoj patnji koja raste sa svakim trenutkom ignorisanja realnosti. Mir smo odavno uništili, sada remetimo čak i svoj veštački nemir. Naša neosvešćenost nije jasna harmoniji. Nije problem planeti da nam uzvrati. I ona je živa, življa od nas, može lako da nas vrati na početak. Uostalom, ko zna koliko je bezuspešnih pokušaja bilo?

(…)

– Pitanje koje sam ti postavio… možda bi bolje zvučalo ovako: da li je ono što mi smatramo razlogom stvaran razlog zbog kojeg postojimo ili pravog razloga nema, a sve je samo put, put koji sami krojimo? Mislim da je vreme da kao civilizacija prihvatimo da je razlog postojanja u našim rukama. Mi stvaramo svoj put. Znam da je lakše poverovati da smo predodređeni za nešto, da su naši životi, takvi kakvi jesu, unapred zapisani i da mi tu ništa ne možemo da promenimo. U tom slučaju, šta god da se dogodi mi jednostavno okrivimo život, a nikada sebe. Zar ne? Vreme je da prestanemo da krivimo život i prihvatimo odgovornost.

Mi smo problem, mi smo i rešenje problema.


Andrija Jonić je autor nagrađene knjige Refren (Laguna) koju možete pronaći u knjižarama širom Srbije ili naručiti onlajn sa popustom.

Besplatna prijava na nove tekstove

Više od 50.000 ljudi prati rad nagrađivanog pisca. Pridruži se!

Vaša e-mail adresa će biti korišćena isključivo za slanje novih obaveštenja (bez spama). Odjava je moguća u svakom trenutku.

Poslednje vesti:

Kratka priča Andrije Jonića pod nazivom Opasno verovanje objavljena je u trećem delu kultne zbirke priča - Čuvari zlatnog runa. Zbirka je kao i prethodne...
Andrija Jonić rođen je 1983. godine u Beogradu. Objavio je roman Refren, koji je za kratko vreme osvojio brojnu publiku. Autor je online zbirke kratkih priča...
Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.
Vrati me u jutra kada nije bilo tragova, nek zamiriše misterija u svom originalnom obliku, kakva je bila dok je još uvek bila važna, tako nepoznata, dok  još uvek nismo odlučili da krenemo dalje, da se probijamo kroz korov...
Tvoje ime prećutim jer nije mu vreme. Kakva komedija od razmišljanja. Izreku „Sve u svoje vreme“ nasledio sam od kukavica. Valjda je tako lakše da opravdaš sebe kada ne činiš ništa...