Oduvek sam se plašio jutra kada više nećeš biti važna. Kada će od sećanja odustati svi budući dani, kada neće biti one stare dečje želje za tobom. Nestaćeš. I niko neće primetiti. Ništa se neće čuti. Kao da su sva sećanja izmislile želje, a ti se nikada nisi dogodila u njima. Nastaviće dan svojim putem. On to uvek radi. I dalje će ljudi mahati iz vozova šakama punim nade i možda, tamo negde, kroz stari oluk propao od vlage, skliznuće poneka zaostala kap kiše. Bilo je mnogo toga, ali to jutro koga se plašim doneće samo jedno – od tebe ništa više. Trebalo bi da sam srećan, ali iskreno se plašim. Ni muzika više neće moći da te vrati. Ređaće se tonovi, ali ja ih neću čuti, čak ni one najtananije tužne note koje su svojim toplim rukama vraćale trenutke. Znam, i neki moji budući zapisi pokušaće da te ponovo probude u meni, ali ponekad pročitam sebe unapred i vidim – neke priče više nikada ne mogu biti iste. Nestaćeš. I niko neće primetiti. I ja ću nastaviti svojim putem. Kroz prste će proleteti neki novi prsti, vezani psi će i dalje šetati izgubljene ljude po istim ulicama koje vode ukrug. Tada, kada i vino odustane od laži da mi trebaš i prvi treptaj misli ne izgovori ti ime, znaću da se ostvario moj najveći strah.
Ljubav je najlepša kosmička buka. Zbog toga sam se oduvek plašio nekog budućeg, možda sasvim običnog jutra. Kada više nećeš biti važna. Kada nestaće sve i neće se čuti ništa.