Andrija Jonić - Priča o divljoj neistraženoj zvezdi - Kratke priče i tekstovi
Shvatio sam da ako nismo u mogućnosti da sačuvamo osobu, trebalo bi da sačuvamo u sebi ono najbolje o njoj. Znam da neka sećanja nisu lagan teret za nositi ali tu su, ona su deo nas. Lepi trenuci i srž drage osobe zaslužuju makar jedan siguran brod u moru naših sećanja.
Andrija Jonić - Tamo gde reke nemaju ime
Iz zbirke: Dnevnik vidljiv čudnima Vrati me u jutra kada nije bilo tragova, nek zamiriše misterija u svom originalnom obliku, kakva je bila dok je još uvek bila važna, tako nepoznata, dok  još uvek nismo odlučili da krenemo dalje, da se probijamo kroz korov pravo u nestale imperije; to mi nedostaje,...
Andrija Jonić - Njen grad - Kratke priče i tekstovi
Kada stvoriš iluziju o nekome, time stvaraš još jednu osobu, taj duplikat u tvom umu živi kao neostvarena želja. Tamo je neguješ, pričaš sa njom, u zatvoru sopstvenoga uma kroz iluziju veruješ kako znaš šta prava osoba misli i oseća. Pritom, ne primećuješ da život ide dalje, zamišljene godine prolaze dok ti i dalje stojiš u mestu.
Ljudi su izgubili osećaj za ljude. Često zatvaraju vrata jedni drugima. A ne znaju. Kada nekome zatvarate vrata, vi zatvarate vrata jednom biću, biću kojem možda u tom trenutku sve što treba jeste upravo to malo posvećenog vremena, poneka lepa reč, možda osmeh, par razmenjenih rečenica, radost za danas – ideja za sutra.