Andrija Jonić - Priča o divljoj neistraženoj zvezdi - Kratke priče i tekstovi
Shvatio sam da ako nismo u mogućnosti da sačuvamo osobu, trebalo bi da sačuvamo u sebi ono najbolje o njoj. Znam da neka sećanja nisu lagan teret za nositi ali tu su, ona su deo nas. Lepi trenuci i srž drage osobe zaslužuju makar jedan siguran brod u moru naših sećanja.
Andrija Jonić - Moj najveći strah - Kratke priče i tekstovi.jpg
Oduvek sam se plašio jutra kada više nećeš biti važna. Kada od sećanja odustaće svi budući dani, kada neće biti one stare dečije želje za tobom. Nestaćeš. I niko neće primetiti. Ništa se neće čuti. Kao da su sva sećanja izmislile želje a ti se nikada nisi dogodila u njima.
Andrija Jonić - Njen grad - Kratke priče i tekstovi
Kada stvoriš iluziju o nekome, time stvaraš još jednu osobu, taj duplikat u tvom umu živi kao neostvarena želja. Tamo je neguješ, pričaš sa njom, u zatvoru sopstvenoga uma kroz iluziju veruješ kako znaš šta prava osoba misli i oseća. Pritom, ne primećuješ da život ide dalje, zamišljene godine prolaze dok ti i dalje stojiš u mestu.
Ljudi su izgubili osećaj za ljude. Često zatvaraju vrata jedni drugima. A ne znaju. Kada nekome zatvarate vrata, vi zatvarate vrata jednom biću, biću kojem možda u tom trenutku sve što treba jeste upravo to malo posvećenog vremena, poneka lepa reč, možda osmeh, par razmenjenih rečenica, radost za danas – ideja za sutra.