Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.

Vrati me u jutra kada nije bilo tragova, nek zamiriše misterija u svom originalnom obliku, kakva je bila dok je još uvek bila važna, tako nepoznata, dok  još uvek nismo odlučili da krenemo dalje, da se probijamo kroz korov...

Tvoje ime prećutim jer nije mu vreme. Kakva komedija od razmišljanja. Izreku „Sve u svoje vreme“ nasledio sam od kukavica. Valjda je tako lakše da opravdaš sebe kada ne činiš ništa...

Sve je to put. Kada jutro bistro osvane, i kada nebo crna prekrije. I kada se ljudi odalje, nakon ljubavi dobre, najbolje. I kada se pronađu svi oni koji lutaju, i kada odlutaju svi oni koji putuju...