Intervju: Andrija Jonić, autor romana “Refren”

0

Wannabe Magazine, Umetnost i kultura, 15.4.2016.

Andrija Jonić - Intervju - Wannabe Magazine - Knjiga Refren

    Jedan od najcitiraniji autora na društvenim mrežama Andrija Jonić, kako sam kaže, kao autor postoji upravo samo na Internetu i nigde više. A pravi Andrija Jonić je biće koje nema ime i prezime i čiji je najbolji prijatelj – suština. Autor simboličkog romana “Refren” za naš magazin govori o poruci koja se krije iza priče o NN-u, objašnjava šta je “najveća ljudska greška”, ali i otkriva šta smatra svojom potpunom slobodom.

WANNABE MAN: Kao mali voleli ste arheologiju i zanimale su vas drevne civilizacije. Kako se onda javila ljubav prema pisanju?

ANDRIJA JONIĆ: Kada malo bolje sagledam stvari, drevne civilizacije nikada nisu prestale da me zaimaju. Možda nisam postao arheolog ali sam nastavio da istražujem. Ako se fokusiramo malo bolje na sam čin pisanja, shvatićemo da je ono takođe jedna vrsta istraživanja. Tematika kojom se ja bavim zahteva ono najteže istraživanje – ono koje počinje negde u dubini našeg bića. Vrlo je moguće da je kod mene zastupljena neka vrsta ljubavi prema istraživanju uopšteno. Svakoga dana se trudim da naučim nešto novo i korisno.

Ovog meseca izlazi treće izdanje vašeg romana “Refren”. Šta vas je inspirisalo da počnete da pišete priču o NN-u?

Nije postojala nikakva određena inspiracija, barem ne da sam ja toga svestan. “Refren” predstavlja roman koji je nastao sasvim slučajno. Volim da napomenem jednu istinu, a ona glasi da je to roman koji nikada nije trebao da bude roman. Jednog sasvim uobičajenog dana sam doživeo nešto neuobičajeno i počeo sam da zapisujem sve svoje misli kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine zapisivanja shvatio sam da u rukama imam priču koju moram da podelim da drugima.

Može se reći da je ovaj roman prilično simbolički. Šta je to što želite da poručite svojim čitaocima?

Život je onoliki koliko ga istražite, ako niste počeli – sada je vreme.

Zašto treba pročitati “Refren”?

“Refren” može pomoći svakoj osobi da krene na put samospoznaje. Međutim, “Refren” se ne može samo “čitati”, on se mora istinski razumeti. Ključ roman jeste u tome da sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom “urezuju” negde duboko u podsvest čitaoca.

Krajnji utisak o samom romanu je zapravo nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i “NN” – sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Šta je “najveća ljudska greška” koja je definisana u romanu “Refren”?

Najveća ljudska greška je jedan vrlo složen problem. On se ogleda u tome da će se ljudi uvek pre prilagoditi trenutnim okolnostima, ma kakve one bile, nego što će uložiti neku snagu i volju da ih promene. Izgleda da je ljudskom umu lakše da se prilagodi trenutnom rešenju nego da potraži novo. Vremenom to vodi u apatiju i nezainteresovanost ka sticanju novih znanja i traženju nekog novog, drugačijeg puta. Tu se problem dalje razvija, jer oni koji ne znaju da postoji drugačiji put – nikada neće krenuti tim putem. Tada nastupa poslednji čin problema, stagniranje, stanje u kome se ljudski rod nalazi već duži niz godina. Upravo iz tog razloga ljudi nisu mnogo napredovali na polju svoje svesnosti, ako izuzmemo današnju tehnologiju, mi smo umno i dalje jako primitivna bića vođena kratkoročnim čulnim zadovoljstvima i zbog toga nosimo veliku kolektivnu patnju u sebi.

Jeste li vi napravili svoju najveću grešku?

Može se reći da jesam, zapravo, nasledio sam je od predaka (smeh). Sreća je u tome što sam je prepoznao i što radim na tome da buduće generacije dobiju makar malo jasniju sliku o tome šta se dešava na ovoj planeti. Bolji svet je moguć samo ako istinski spoznamo greške, priznamo ih sebi, a potom se posvetimo ispravljanju istih.

Kada niste Andrija Jonić – autor, čime ispunjavate svoj dan? Da li je uopšte moguće odvojiti “posao” i “zadovoljstvo”?

Andrija Jonić, kao autor, postoji samo na Internetu i nigde više. Ne pripradam, i nikada neću pripadati bilo kakvoj izmišljenoj etiketi. Ja sam ono što jesam i svakodnevno se trudim da svoje postojanje unapredim. Sa druge strane, nemouguće je ne obazirati se na sistem zbog toga što se on uvek obazire na nas.

Smatram da posao i zadovoljstvo nikada ne mogu ići u paru jer zadovoljstvo nije nešto što se “obavlja” zarad bilo kakvog uslova. Zadovoljstvo je baš kao i ljubav prirodno stanje koje se postiže samo u stanju bezuslovnog. Istinsko zadovoljstvo (mir) ljudi neće postići sve dok trenutni sistem bude upravljao njihovim postojanjem. On nas guši ali smo se mi toliko stopili sa njim da smo postali sluge sopstvene veštačke tvorevine. Sluga se ne može otarasiti svog gospodara dokle god se ponaša kao sluga i dokle god u svojim očima vidi gospodara kao nešto neizbežno. Meni nije pošlo za rukom da se rešim sistema ali sam u uradio jednu jako važnu stvar – naučio sam da ga posmatram u njegovom pravom svetlu kao nešto što nije neophodno i što nam smeta da izađemo na jedini pravi put – put života. Taj “put života” jeste upravo ono čemu težim i čime se trudim da ispunim svaki novi dan.

Kažete da se ne razumete u književnost. Kako biste onda opisali svoj rad? Da li je on beg od “sistema” u kojem se bavite informacionim tehnologijama?

Moj pogled na književnost je malo drugačiji od onoga što ljudi obično očekuju od nekoga ko se bavi pisanjem. Trudim se da ne pripadam ustaljenim formama i ne dozvoljavam da bilo šta predefinisano utiče na moj rad. Od sistema ne bežim jer sam svestan da je nemoguće pobeći od njega. Ja ga proučavam kako bih što više naučio o potencijalnim devijacijama ljudskog uma. Pisanje bih nazvao jedinim trenutkom moje potpune slobode.

Osim “sistema” razlikujete i “život” i kažete da ste u njemu nešto sasvim drugo. Ko je onda pravi Andrija Jonić?

Pravi Andrija Jonić je biće koje nema ime i prezime, prisutno je na ovom svetu, ali se trudi da ne potiče iz njega. Suština je njegov najbolji prijatelj.

Danas ste jedan od najcitiranijih autora na društvenim mrežama. Da li na ovaj način predstavljate svoj rad ili sebe?

To je jako zanimljiv podatak s obzirom na to da svoj rad predstavljam na samo jednoj društvenoj mreži. Često me ljudi pitaju zbog čega nisam više prisutan na društvenim mrežama i zbog čega tako retko objavljujem misli ili tekstove uopšteno. Glavni razlog se krije u tome što ja objavljujem svoj rad na društvenim mrežama ali ne pišem za društvene mrežešto je u poslednje vreme sve veći trend.

Smaram da svako predstavlja makar deo sebe kroz svoj rad. Tokom čitanja nekog dela, u neku ruku, možemo upoznati i samog autora. Na primer, moja poslednja kratka priča “Idi probudi ostalu decu” direktno je prenela jednu od mojih ključnih spoznaja. Sada je to najčitanija kratka priča na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina sa više od 20.000 podela na društvenim mrežama. Ta priča se i dalje širi neverovatnom brzinom, a poruke koje dobijam mi govore kako sam uspeo da podsetim ljude da njihova suština i dalje postoji negde duboko u njima. Buđenjem sebe budimo i druge.

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Šta možemo da očekujemo od mladog autora koji izbegava da sebe oslovljava sa “pisac” ili “književnik”?

Kada se budem “oporavio” od priprema za treće izdanje romana “Refren” (smeh), planiram jednu veliku promociju o kojoj će se uskoro više toga čuti. U toku su pripreme za elektronsko izdanje kao i za prvo izdanje romana na engleskom jeziku. U međuvremenu, objaviću i jedan novi kratak zapis za koji sam siguran da će se svideti čitaocima.

Autor: Ivana Tomić

IZVORWannabe Magazine

Andrija Jonić je autor nagrađenog romana koji je doživeo šest izdanja!

Andrija Jonić - Knjiga Refren