Poslednji organski čovek na svetu

615

Iz zbirke: Dnevnik vidljiv čudnima

Dragi čitaoci, ovo nije naučna fantastika. Ja sam poslednji organski čovek na svetu. To znači da sam sto posto čovek od krvi i mesa, od roditelja ‒ oca i majke, iz vremena u kom je porodica još uvek imala nekog značaja, a šumski duhovi bili prisutni, makar u pričama starih seoskih pijanaca. Zovem se Igigi. Moje ime je simbolično, poteklo je iz nekog prastarog mita, ne sećam se kog i ne mogu da proverim jer knjiga i zapisa više nema. Kada je ludilo počelo da se uvlači u sve pore društva i uzima ozbiljne razmere, naši umovi zaokupljeni lakim sadržajima nisu bili sposobni da se odbrane, stoga smo, tako pospani i ulenjeni, više glumili pamet nego što smo zaista bili pametni i ništa konkretno nismo uradili da zaustavimo talas promena koji je velikom brzinom udario u naše slabosti. Na kraju svega, takvi kakvi jesmo, uglavnom sami sebi bezgrešni, okrivili smo tehnologiju.

Osvanula je 2119. godina. Sada sam samo starac koji se krije u sećanjima na stari svet. Na mojim organskim šakama, poput reka, račvaju se vene i duboke bore koje nisam želeo da uklonim jer u sebi kriju priču o nastanku života. Čovek koji služi životu, a ne društvu, nikada se ne stidi sebe zbog toga što ne odgovara trenutnim merama sveta. Još uvek sam ponosan na to, čak i sada kada je pokret otpora uništen, a ja ulovljen poput najstrašnije zveri i izveden pred sud. „U novom, boljem svetu, nema mesta za loše, zastarele ljude.“ Tako kažu.

***
„Pažnja sugrađani, pred vama zaseda Sud svetlosti i dobrih namera. Budite mirni i pratite instrukcije. Mi smo tu da bi vama bilo bolje!“
Okupljeni narod se komešao i zverao okolo u želji da proveri istinitost glasina, dok je velečasni sudija, bioplastični džin u plavom oklopu, lebdeo iznad mase na crnoj platformi u obliku diska, zajedno sa svojom uzdržanom svitom čije postojanje niko nije razumeo. Kada se narod umirio, sudija je istupio šireći ruke ka nebu, kao da pušta ptice, duboko srastao sa ulogom mesije, visok i odvažan, nosilac najprestižnije titule Veći od života.
„Dragi narode, možda niste pametni, ali svi lepo izgledate!“ Ovim rečima je sudija započeo obraćanje, a narod se poklonio i pozdravio ga rečima:
„Služimo svetlosti, služimo dobrim namerama!“
„Želim da potvrdim vest, tu prelepu vest, da je juče ulovljen poslednji organski čovek na svetu!“ Kada je to izgovorio, doveli su golog starca i smestili ga pored sudije. Narod nije mogao da sakrije svoje užasavanje, jedni su sklanjali poglede, dok su drugi glasno psovali i pozivali na linč.
„Kao što znate, lovili smo ga dugo i mučno jer se on opirao svetu koji je neizbežan i nama koji smo takvom svetu neophodni. Želim da se zna ‒ ponudili smo mu sve. Nije pristao da ugradi novo biomehaničko srce jer, kako on kaže, mi time kontrolišemo ljude. Nije želeo da se zategne i podmladi, pa čak ni da zameni kožu i postane tako lep kao što ste vi!“
„Agresor!“ ‒ „Teoretičar zavere!“ ‒ „Sramota čovečanstva!“, odjeknuli su glasovi.
„A mi, dragi narode, takvi kakvi jesmo, puni ljubavi i tolerancije, ponudili smo mu čak i najnovije trendove. Znajući da je čovekova kosa po prirodi loša, pripremili smo specijalno za njega najnoviji model dlake koja se ne savija na vetru. Nudili smo mu vađenje mozga i njegovu zamenu smesom koja ne misli, ali lepo miriše u glavi. A on? Sve je odbio!“
„Izvadite meni mozak molim vas, sudijo! Ja neću odbiti!“, vikali su iz mase.
„Nezahvalniče, ja bih baš voleo da mi se kosa ne savija na vetru!“, začuo se glas nekog momka, koji se potom rasplakao jer nije imao dovoljno kredita za novi model dlake.
„Ne brinite, lepi ljudi!“ uzviknuo je sudija pobednički. „Još malo pa ćemo svima besplatno izvaditi mozgove! A što se tiče vetra, njega ćemo zaustviti, samo prvo da onesposobimo rast drveća, jer ono ne sme da bude veće od nas, i da ukrotimo talase mora koji odnose naše živote!“
„Bravo!“, odjeknuli su glasovi. „More je agresivno! Zaustavimo more!“
„Nije kraj!“, zagrmeo je sudija. „Kada smo videli da odbija sve ponuđene divote, u znak pažnje jer je poslednji od svoje vrste ponudili smo mu dva divna polusilikonska deteta, dečaka i devojčicu, začete u Fabrici najmilijih. On je i to odbio, zlotvor nezahvalni, rekavši da je porodicu već izgubio i da smo mi za to krivi!“
Žamor je preplavio trg i preneo se na na sve sporedne ulice.
„Velečasni…“, obratio se sudiji jedan od saradnika. „Nešto se dešava, očitavamo uznemirenost u pojedinim srcima, moguća je pojava empatije prema sramnom organskom čoveku.“
„Isključite one čiji se otkucaji najviše ističu. Odmah!“, naredio je ovaj odsečno i zaista, za samo nekoliko sekundi, nekolicina ljudi iz mase je pala kao pokošena.
„Eto…“, rastužio se sudija u trenutku. „Vidite li šta je ova ljudska sramota uradila nekima od nas? Njegova pojava je toliko uvredljiva da su pojedincima i srca popustila!“
Unezverena masa je počela da urla i kidiše, gađajući Igigija veštačkim voćem sa pijace.
„Moram da vam priznam, lepi narode budućnosti, da ova utvara prošlosti nije položila nijedan test svetlosti i dobrih namera. Na pitanje da li treba pomoći drugome, odgovorio je sa ʼDaʼ. Na pitanje: „ʼŽivot ili profit?ʼ odgovorio je: ʼŽivotʼ. Kada smo ga pitali zbog čega pruža tako zloćudne odgovore, uzvratio je; ʼJa sam samo iskren.ʼ“
„Ludak!“„Smestite ga u Ludnicu svetlosti!“ ‒ „Šta znači biti iskren?“, začulo se iz mase.
„Pre nego što te osudim na smrt“, nastavio je sudija, „imaš li neke poslednje reči?“
„Ne baš jer sve je ovo već viđeno“, reče Igigi tiho. „Mi učimo istoriju, umesto da istorija uči nas. Hajde da završimo sa ovim, umoran sam, baš mi se spava.“
Već po navici, narod nije znao da misli, ali je znao da urla i viče kada god zatreba, naročito kada ga trenutak povuče i pruži mu osećaj važnosti.
„Presudaaa!“, zagrmelo je sa svih strana jer narod se nikada ne ujedini protiv vlasti, kao što to može protiv sebe.
„Dakle, sud mora da se povinuje želji naroda!“, reče sudija teatralno. „Izumrla vrsto, optužujem te za kompletnu neprilagođenost svetu, iskrenost, empatiju, kao i najgnusniji zločin – biti sto posto prirodan čovek! Tvoja kazna je smrt od ruke naroda!“
Ulice su se zatresle, uzburkani narod je doživeo ekstazu, zveckali su plastični aplauzi dok su se zategnuta lica presijavala na suncu, a oni najsiromašniji, koji su imali pokvarene zube i bili samo trideset posto bioplastika, vikali su najglasije.
Sudija je prišao Igigiju, uhvatio ga za levom rukom za vrat, podigao poput laganog džaka i bacio napred u razjarenu masu.
„Ubij organskog čoveka!“, bile su poslednje reči koje su retko ujedinjeni ljudi izgovorili sa tolikom željom da je ukupna jačina glasa gotovo presekla prostor i vreme, i negde na nebu jato ptica je promenilo svoj pravac.

***
Prve nedelje Igigijev leš je bio udarna vest, tolika da su svetske zvezde i pripadnike bogatog staleža dronovi prevozili sa dalekih destinacija samo da bi se slikali sa njim. Druge nedelje pojavio se kult Igigija, koji je činila nekolicina siromašnih. Oni su se noću krišom okupljali oko njegovog leša moleći za oprost, sve dok ih vlast nije pogubila. Treće nedelje interesovanje je počelo da bledi i guši se u moru novih, rastućih trendova. Četvrte nedelje svet je nastavio da živi kao da se nikada ništa nije dogodilo.

Svega nekoliko decenija od ovog događaja novi trendovi su zamenili stare i među pripadnicima vladajuće klase pojavilo se nešto novo i drugačije. Bilo je skupo, ali ljudi su to želeli. Društvo se iznova podelilo i talas nasilja je preplavio planetu. Najnoviji trend se uvlačio u sve pore društva i ljudima je skupo naplaćivano da postanu nešto što su oduvek bili – dobri stari, nikada nadmašeni organski ljudi.

Andrija Jonić je autor nagrađenog romana koji je doživeo šest izdanja!

Andrija Jonić - Knjiga Refren